Izbor urednika

Poslednjih godina procenat zaposlenih koji imaju limitirane ugovore ili su samozaposleni porastao je sa 18 na 22,7 odsto.

Malo više od petine radnika Srbije ima ugovor o radu na određeno vreme ili je angažovano po ugovoru o obavljanju privremeno-povremenih poslova, a u poslednjih nekoliko godina procenat takvih građana porastao je sa 18 na 22,7, dok se polovina svih angažovanih u našoj zemlji i dalje ne može pohvaliti da ima sigurno zaposlenje u kojem ostvaruje radna prava koja su im ugovorom zagarantovana. Da se udeo radnika na određeno sve više povećava, posebno onih koji imaju ugovore sa ograničenim trajanjem ili su samozaposleni, ukazuje Mario Reljanović, istraživač u Institutu za uporedno pravo, u studijskoj analizi „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji”.

– I pored toga što se država hvali povećanjem broja zaposlenih i smanjenjem stope nezaposlenosti, u Srbiji se i ubuduće može očekivati trend rasta nesigurnih oblika poslova, koji su najčešće sa ograničenim trajanjem. Ne tako davno, javnosti je čak predočena i činjenica da su oko 80 odsto novozaposlenih u stvari zaposleni u nesigurnim oblicima rada. U tome i jeste suština problema, pošto to povlači za sobom i druge probleme. Jer, upravo tih 80 odsto ljudi ili ima ograničena prava ili nema čitav niz prava, u zavisnosti od tipa ugovora – uveren je Reljanović.

Trend rasta nesigurnih poslova u zemljama EU je minimalan, jer analiza pokazuje da godinama unazad u tom segmentu nema većih odstupanja, dok se kod nas taj trend znatno povećava, iako država najavljuje zakonske izmene koje će se više baviti statusom zaposlenih.

– Upravo zbog nedostatka zakonskih rešenja, radnici koji nisu zaposleni na neodređeno u Srbiji danas nemaju najosnovnija prava, a nameću im se obaveze kao da su u radnom odnosu. Onaj ko je angažovan na privremeno-povremenim poslovima tako, recimo, ima pravo na bezbednost na radu, zaštitu dostojanstva, ali po Zakonu o radu nema baš nijedno pravo: ni pravo na ograničeno radno vreme, ni na minimalnu zaradu, plaćen prekovremeni rad, odmor... Iako su najave ministarstva za rad pozitivne, a konačno se očekuje i usvajanje akcionog plana za poglavlje 19, koje pokriva oblast zapošljavanja i socijalne politike, moraćemo ipak da se usaglasimo sa nekoliko direktiva EU u kojima piše da svi radnici moraju da imaju prava. To iziskuje novu definiciju radnog odnosa i pojma zaposlenih. Dakle, zaposleni građani Srbije više neće biti samo oni koji su u radnom odnosu, već i oni koji su angažovani na privremeno-povremenim poslovima, a kako će to ministarstvo na kraju izvesti, tehničko je, ali i političko pitanje – kaže Reljanović.

Studijskom analizom o indikatorima dostojanstvenog rada u Srbiji potvrđeno je da je položaj radnika u Srbiji ocenjen prosečnom ocenom 1,85, na skali od jedan do pet. Da bi se ta ocena popela do broja tri, što bi bilo prihvatljivo po mišljenju ovog istraživača, potrebne su minimalne izmene zakonodavstva.

– To može da se dosegne ako se najpre promeni obuhvatanje pojma „zaposlen”, a to znači da taj pojam ubuduće obuhvata i rad van radnog odnosa, tako da ljudi budu zaštićeni. Drugo, da bi položaj radnika u Srbiji bio bolji, potrebno je i da postojeće zakonodavstvo počne da se primenjuje, takvo kakvo jeste. Jer, na taj način bismo izašli iz priče da oko 350.000 ljudi prima minimalnu zaradu, da 60.000 ljudi mesečno ne primi nikakvu platu iako radi, da imamo između 300.000 i 600.000 ljudi koji rade na crno. Kada bi se poštovali zakoni, za sve te ljude koji rade ilegalno plaćao bi se porez, a doprinos za državu bi bio nemerljiv – ističe Reljanović.

Da se u Srbiji sve više menjaju oblici poslovanja i da raste nesigurni rad primećuje i Svetlana Budimčević, direktorka Sektora za socijalni dijalog Unije poslodavaca Srbije.

– Poslodavci moraju da se prilagode novim uslovima poslovanja zbog tehnološkog napretka i digitalizacije, a ceh, nažalost, najviše plaćaju zaposleni. Ipak, kako se poslodavci prilagođavaju promenama, tako moraju i radnici, a neki najvažniji problemi svakako mogu da se prevaziđu uz socijalni dijalog – ističe Budimčevićeva i dodaje da je Srbija u nekoj vrsti vakuuma, gde se javljaju novi oblici rada koji nisu do kraja ili uopšte nisu zakonski regulisani, zbog čega je potrebno uspostaviti balans između prava i obaveza obe strane – i radnika i poslodavaca.

politika.rs

Samo prijavljeni korisnici mogu ostavljati komentare.