Kada u Google-u otkucate reč „lideršip“, ili tačnije „leadership“, za samo 0,18 sekundi Vam se ponudi 131 milion rezultata. Kada otkucate reč „uspeh“, za 0,2 sekunde manje pojavi se skoro duplo više, 280 miliona rezultata. Na pretragu reči „bog“ pojavi se ponovo skoro dva puta više rezultata - 421 milion. Da li ovo ima veze? Rekao bih da ima.
Da bi neko bio prepoznat u svom okruženju kao lider, rekli smo prošli put, mora da ima sledbenike. Moraju postojati neki drugi ljudi koji veruju u viziju koju predstavlja i prati neki lider. Kada se ta vizija realizuje, onda svi osećaju sopstveno postignuće. Uspeh. Tada se verovanje potvrđuje, dobija svoj kontinuitet. Kao i lider.
Jedna od osnovnih funkcija rukovođenja jeste da se obezbedi postizanje definisanog cilja kroz funkcionisanje određene grupe ljudi, koja angažovanjem lidera postaje tim. Ovo se geometrijski uklapa u sveto trojstvo glavnih funkcija menadžmenta.
Logično, ono predstavlja tri entiteta: menadžera, zadatak na kome je angažovan i tim, kao ljudski resurs koji to ispunjenje i omogućava. Neodvojiva tri elementa. Ako se, nekim slučajem desi da menadžer ispolji neki vid samovolje i krene da se usavršava, što ćemo nazvati ličnim razvojem, onda već ima šanse da oboli od lideršipa. Ako upotrebi svoje znanje, pa upotrebi svoju veštinu motivisanja i od grupe građana formira tim, postavi standarde saradnje i konstantno održava vitalnost tima – onda je sto postavljen za uspeh. Vešto.
Kada za nekoga kažemo da je vešt, obično tom prilikom mislimo na neku određenu veštinu. Kakve su veštine koje su potrebne nekome koga smatramo liderom?
Na prvom mestu, to je konceptualnost. Vujaklija kaže da je konceptivan onaj koji ima mogućnost da shvati. Znači da prepozna situaciju, prioritet, moguća rešenja. Da prepozna prilike. Nakon toga dolazi kreativnost. Dar da se pronađu rešenja koja nisu tako očigledna. Da se razmišlja van klišea, jer se tako vidi bolje. Limitiranost kreativnosti je u resursima pa moramo da obratimo pažnju da kreativna rešenja budu moguća za realizaciju. Treća je diplomatičnost. Čuo sam negde da je diplomata onaj koji ti kaže da ideš do đavola na takav način da jedva čekaš da počne putovanje. Zatim na red dolazi i taktičnost koja krasi osobu koja je umešna i radi nešto po planu, ali je i vešta u ophodjenju. Onda na listi veština dolazi elokventnost koja krasi one koji umeju lepo da govore. Ovo je važno, jer je kvalitetna komunikacija intercelular, međućelijsko tkivo koje spaja sve ove elmske vatre lideršipa.
Kako bi stvar bila još složenija, lider mora poznavati i psihologiju grupe. Ona u suštini predstavlja psihologiju pojedinca kod koje složenost dolazi od interakcije uslovljene prisustvom drugih ljudi, koja u nekim slučajevima čak ne mora biti fizička, već psihološka. Ovde mislim na kategoriju pripadnosti. Kako bi bio uspešan u ovome, on mora biti i uverljiv, sa darom za argumentaciju.
Kako bi sve ovo mogao da poseduje jedan čovek? Koji je preduslov? Pa, mora biti dovoljno socijalizovan. A gde se ljudi najpre uče socijalizaciji? U vrtiću! Znači, jedan klinac, da bi sutra bio lider, mora da nauči da jede povrće iz plastičnih tanjira (da ima viziju i da se ne obazire na uslove kada oni nisu idealni), da deli streptokoke sa svojim drugarima, da deli igračke (ume da formira tim i da bude deo tog tima) i da učestvuje u igranju i organizuje ga kada je potrebno (i tako se uči delegiranju), ne sme da bude ljubomoran i mora da nauči da poštuje red za nošu (da svakome omogući učešće i osećaj postignuća). Ne smemo zaboraviti ni temelje organizovanja – da slaže svoje patofne na mesto.
Složićete se sa mnom da nemate dobar izgovor da ovo niste znali i da o ovome nismo razgovarali.
Autor: Sveta Simić