Za početak – treba podići plastenik. Prvo važno pitanje je koliki plastenik i koja proizvodnja. Odgovor na prvo pitanje umnogome je uslovljen površinom zemlje kojom investitor raspolaže. Savetujemo da površina zemljišta bude znatno veća od samog plastenika zbog kasnijeg eventualnog proširenja plasteničke proizvodnje.
Ovo je pre svega praktično pitanje, jer kada se plastenik podigne, svuda oko njega se povećava cena zemljišta, pa su onda investicije za kupovinu zemljišta mnogo veće nego da se to zemljište kupilo pre samog početka investicije.
Na većoj površini moguće je napraviti i idejni plan sa tačno predviđenim fazama proširivanja proizvodnje i sagledati sve mogućnosti za to u samom startu. Kada je to predviđeno, mnogo je lakše uklapati sve sisteme infrastrukture, njihov položaj i orijentaciju.
Optimalna površina
Za plastenike kao porodični biznis, gde bi svi članovi petočlane porodice radili bez radnika sa strane, optimalna površina je do 4.000 m2. Površina koja omogućava samostalni nastup na stranom tržištu, uz zadovoljavajući kvalitet, kvantitet i kontinuitet je najmanje 50.000 m2. Infrastruktura za površinu od 5 ha je ista kao i za 1 ha, tako da su troškovi izgradnje po kvadratnom metru korisne površine znatno manji kod većih objekata.
Da li će se površine u odnosu na prvobitne povećavati, naravno, zavisi prvenstveno od finansija i željenih površina, ali u praksi svako ko je podigao plastenik posle izvesnog vremena je tu površinu povećavao.
Veoma je važna i prateća infrastruktura. Postojanje vodovoda ili bunara sa vodom jer je navodnjavanje neophodno, a važan je i izvor električne energije.
Na površini na kojoj se podiže plastenik treba predvideti putnu mrežu oko njega, sa prljavim putevima ulaska sirovina i čistim putevima izlaska gotovog proizvoda. Ovo je posebno bitno ako se uvode odgovarajući standardi i ako se želi poštovati procedura proizvodnje zdravstveno ispravne hrane (HCCP).
Putevi moraju biti planirani tako da se plasteniku lako može prići sa svih strana. Takođe treba predvideti kanale ili upojne jame, za skupljanje vode od atmosferskih padavina. Dobro bi bilo da se ta voda kasnije koristi u proizvodnji, i još bolje da se – ako je proizvodnja u hidroponiji – u te kanale ili upojne jame sliva i drenaža, tj. voda i u njoj rastvorena mineralna đubriva koja biljke nisu iskoristile.
U zatvorenim sistemima, taj rastvor se ponovo vraća u proizvodnju, ali se prethodno dezinfikuje. Ako se ne vraća u proces proizvodnje, može se koristiti za prihranu drugih useva bez dezinfekcije, ali samo onih koji nemaju zajedničke bolesti sa biljnom vrstom koja se uzgaja u plasteniku.
Kod proizvodnje na zemlji sakupljena je samo atmosferska voda koja se bez dodatnih mera može vratiti u proizvodnju, i predstavlja najkvalitetniju vodu za navodnjavanje. Da bi se voda sakupila poželjno je da kanali ili jama budu obloženi folijom.
Kvalitet i količina vode mogu određivati kolike površine plastenika treba planirati, mada se i kvalitet i kvantitet vode mogu različitim merama eliminisati kao ograničavajući faktori (montažni bazeni, skupljanje atmosferskih padavina, reverzibilna osmoza itd.).
Na površini predviđenoj za podizanje plastenika mora se predvideti mesto za trafo-stanicu, agregat, kotlarnicu, vodeći računa da ovi objekti ne prave zasenu plasteniku. Takođe treba voditi računa i o dominantnim vetrovima zbog nanošenja pepela na pokrivku plastenika kada se za grejanje koriste bio-masa, drvo ili ugalj.
Za zaštitu od jakih vetrova, snežnih smetova i sl., treba predvideti mesto podizanja vetrozaštitnih pojaseva, takođe vodeći računa o zaseni. Na površini treba eventualno naći mesto i za deponiju organskog otpada koji se u plastenicima stvara u velikoj količini ili za odlaganje primera radi kamene vune kod proizvodnje u hidroponiji.
Obično se počinje s jednim plastenikom.
U našoj zemlji ima veliki broj hobista i penzionera koji u želji da popune svoje slobodno vreme ili žele da sami sebi proizvode ispravno povrće, započinju izgradnju manjih plastenika.
Međutim, često se dešava da nastaju viškovi proizvoda koji se kasnije mogu ponuditi na tržištu, a tada često dođe novac koji oni spretniji i tržišno orijentisani iskoriste da ulože u proširenje proizvodnje. Zbog toga je savet da ipak, kada podižete plastenik, razmislite i o tome i da sve uradite po projektu kako bi vam kasnije bilo lakše.
Osnovnu opremu u plasteniku čini sistem za navodnjavanje (preko kojeg možete da ubacujete i prihranu biljkama), a ukoliko želite da se bavite rasadničkom proizvodnjom ili pak da imate sveže povrće tokom cele godine potrebno je da se obezbedi i sistem za grejanje. Često su to improvizovane peći koje proizvođači sami naprave, ali se u ponudi mogu naći i komercijalni, profesionalni sistemi za grejanje, koji uvećavaju osnovnu cenu podizanja plastenika.
U svakom slučaju, činjenica je da se, statistički gledano, od proizvodnje u plastenicima može ubirati lep novčani prinos. Na vama je samo da odlučite šta ćete proizvoditi: povrće, rasad ili cveće.
Gubitak posla često inicira odluku da se krene u ovakvu proizvodnju, a nakon godinu ili dve rada, mnogi koji se upuste u ovu delatnost obično kažu: „Eh, da smo ranije krenuli sa plastenicima gde bi nam bio kraj!”
Postoji ekonomska isplativost izgradnje plastenika. Samo jedan plastenik površine 3 ara već u prvoj godini eksploatacije omogućava da se vrate uložena sredstva.
Kako sačuvati plodnost zemljišta?